Teško je opisati način na koji Radmila Karlaš piše, jer to zaista nije nešto što se sreće svakog dana. Njene priče se dešavaju u nekom nedefinisanom vremenu koje može biti ovo naše, ali isto tako može biti i prije pedeset ili sto godina, jer su lišene svega što bi moglo biti opterećujuće u smislu konkretnog vremenskog određenja, a fokusirane na ono suštinsko. U njima su samo ljudi, njihovi međusobni  odnosi i sile koje na njih utiču, a koje ne moraju da budu od ovoga svijeta. I to je nešto od čega vas ponekad prođe jeza, jer su te priče ponekad na granici fantastike, ali to nije ni epska, ni naučna, ni nekakva fantastika iz horor književnosti, već nešto što udara u samu srž naše kolektivne imaginacije i ne prestaje dok ne završimo sa čitanjem, a nekad i nakon toga. Radmilin jezik je izuzetno izbrušen i pitak, njeni opisi su jasni i sve o čemu piše s lakoćom zamišljamo pred našim očima. I zbog toga sve što čitamo ostavlja na nas još jači utisak.

Prvih 20 strana možete pročitati ovdje.