Dobro došli!
Telefon: +387 66 916 202
Razgovor s autorom: Srđan Sekulić

Srđan Sekulić (Priština, 1993) piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pjesme objavljivane su u književnim časopisima, na portalima i u književnim zbornicima u čitavom regionu. Prevođen je na albanski, makedonski, persijski (farsi), rusinski, njemački, mađarski, francuski, cincarski (armanjski) i engleski jezik. Jedan je od dobitnika nagrade „Mak Dizdar” za 2018. godinu, koja se dodjeljuje u sklopu festivala „Slovo Gorčina” u Stocu, za svoju prvu knjigu pjesama pod naslovom „Kavalov jek”, koju je početkom 2019. objavila izdavačka kuća „Buybook” iz Sarajeva. Početkom maja mjeseca 2021. godine objavio je drugu knjigu poezije pod naslovom „Ugrušak” u izdavačkoj kući „Arete” iz Beograda. Na proljeće 2021. godine dobio je prvu nagradu za kratku priču „David, sin Isakov” u Banjoj Luci, na konkursu „Priče iz komšiluka 5”. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika. Trenutno živi i piše u Sarajevu.

Razgovarali smo sa Srđanom povodom objavljivanja zbirke priča Ostavinska rasprava Anastasa Kona, čija pretprodaja kreće 10. aprila na našem sajtu.

Dosad si čitalačkoj publici bio poznat kao pjesnik. Na konkursu portala Mondo.ba osvojio si prvu nagradu za priču David, sin Isakov i time otvorio put za prvu zbirku priča. Kako bi čitaocima okarakterisao “Ostavinsku raspravu Anastasa Kona”?

– U knjizi priča “Ostavinska rasprava Anastasa Kona” nastojao sam da krenem u jednu intimnu potragu za “zlatnim runom” čiji su putevi tajnoviti i magloviti kao što je tajnovita i maglovita Panonska ravnica. To je knjiga o švapskim kućama i njihovim haustorima, o ljudima koji ih naseljavaju i mađarskim pulinima koji sa lanca laju… Na kraju bih rekao da ova knjiga govori o svoj težini vojvođanskog blata.

Priče u ovoj zbirci često u osnovi imaju nekakav halucinantni ili čak bizaran događaj. Da li je ta nadrealnost nešto za šta se poetički uvijek opredjeljuješ ili je ishod trenutne preokupacije?

– Duboko verujem u to da su priče koje čine ovu knjigu same težile da budu tako ispisane. Melodija u mojoj glavi bila je halucinanto-melanholična još dok sam ih osluškivao u sebi. U njihovoj srži su ležale upravo ta bizarnost i nadrealnost. Ja sam se tome prepustio, poslušao sam unutrašnji glas i počeo sam pisati jednu takvu knjigu. Do sada se nisam poetički opredeljivao za takvim rešenjima u svojim pisanjima i mogu reći da mi se jako dopalo. Sam život je umnogome bizaran.

Srđan Sekulić

Tvoji likovi su skloni introspekciji, pa se i neke priče u potpunosti zasnivaju na impresijama. Da li tokom pisanja počinješ prvo od tog utiska ili imaš već jasno definisan događaj koji valja razraditi?

– Kako kada… Verujem da se impresije i događaji nadopunjuju u tom mom procesu pisanja proze. Nekada je impresija okidač na kome gradim radnju i događaje, a nekada je radnja ona koja povlači određene utiske pa se samim tim stvara i opšta atmosfera priče.

Motiv đavola je nešto što svakako nije nepoznato književnoj tradiciji. Kako ga ti razumijevaš i funkcionalizuješ u ovoj zbirci?

– On je onaj koji neprestano priča i svojom pričom druge sablažnjuje. Mnogi od nas su ga verujem upoznali, ali nisu osvestili to kod sebe ili ne priznaju sami sebi da im je u njegovom društvu bilo vrlo ugodno. U mojim pričama je uvek tuda nekuda, čeka u biblioteci ili na ćošku nekog sokaka, u isto vreme nevin i gnevan… Izmučena duša.

U pojedinim pričama sklon si i uvođenju elemenata drame. Kako žanrovsko poigravanje, po tvom mišljenju, poboljšava efekat priče?

– Drama je zapravo element svake priče… A žanrovsko poigravanje je nešto što me usrećuje i čini mi pisanje zanimljivijim, i sam volim da čitam takve vrste eksperimentalnih tekstova. Po meni tu leži groznica teksta i tera onoga koji čita da pređe na sledeći pasus i stranicu. Jednostavno je uzbudljivo!

Kako pjesnik Srđan Sekulić utiče na prozaistu Srđana Sekulića i da li u tvojoj svijesti uopšte dolazi do preklapanja njih dvojice?

– Mislim da se njih dvojica pre svega trude da razumeju i poštuju jedan drugoga… U par blistavih trenutaka su se čak nadopunjavali. No, dug je to put i verujem da će morati biti još mnogo kompromisa. Činjenica je da su osuđeni jedan na drugoga.

I mimo faustovskog motiva, u tvojoj zbirci ima mnogo intertekstualnosti, bilo da su to reference na biblijske priče, druga (književno) umjetnička djela itd. Možemo li onda reći da inspiraciju najčešće crpiš iz primarno istraživačkog nagona?

– Uglavnom je to tako. Čitam, slušam, gledam, istražujem… To je osnovna delatnost svakog pisca. To istraživanje i slušanje se proteže od pijace i kafane do konzumiranja svih vrsta umetnosti koje su potencijalni okidači za pisanje književnosti.

Koji su to pisci (ili knjige), pored onih navedenih u zbirci, koji te najčešće podstiču na pisanje?

– Ovakva pitanja su uglavnom najteža pitanja… Tako je zato što stalno čitam nešto novo i otkrivam nove pisce i pesnike koji me podstiču na pisanje svojim briljantnim delima. To je ona groznica teksta o kojoj sam govorio u nekim od prethodnih pitanja. Zanimljivo je to da me određeni pisci teraju na pisanje poezije, a neki drugi na pisanje proze. Čak se desi da čitajući pesnike propišem prozu a čitajući prozaiste propišem poeziju. Ali hajde ovako da probam… Trenutno se bavim izučavanjem sufijske poezije koju je pisala Melika Salihbeg Bosnawi i uživam u svakom retku njenih stihova… A što se tiče proze, jedna od večnih inspiracija mi je čitanje Pola Ostera, Davida Albaharija, Isaka Baševisa Singera, Borislava Pekića i Bruna Šulca.

Razgovarala: Marija Pejić

Gdje pronaći zbirku priča Srđana Sekulića?

Knjiga Ostavinska rasprava Anastasa Kona biće dostupna od 10. aprila na našoj internet knjižari, a nakon završene pretprodaje, koja traje dvije sedmice, knjigu ćete moći pronaći i u nekoj od knjižara širom BiH i Srbije s kojima sarađujemo (spisak prodajnih mjesta pogledajte ovdje).

Iz medija:

Mondo.ba: Srđan Sekulić – dečko koji obećava

Nezavisne: Svako bira štivo kojim će se hraniti

Dodaj komentar