Dobro došli !
Telefon: +387 65 544 969
Jadi mladog izdavača (2)

Kad čovjek uđe u proces registracije firme u jednom trenutku nužno shvati šta je naš narod htio da kaže sa onom izrekom: „Baba dala banku da uđe u kolo, pa dvije da izađe iz njega.“ Moja mater često zna da kaže: „Bilo babi dosadno pa kupila prase“ kad hoće da opiše neku situaciju gdje ljudi na kraju zažale što su se bacili u neki samostalni poduhvat, a što ne mora da bude nužno svinjogojstvo.

Kad sam odlučio da hoću ozbiljno da se bavim i da registrujem firmu mislio sam da ću se jednostavno registrovati u opštini kao samostalni preduzetnik. To je najlakše, najjeftinije i najbrže, govorili su mi mnogi. I ja, kao i svi konformisti, odlučio sa se da idem linijom manjeg otpora.

Biti samostalni preduzetnik ili es-pe, kako se kod nas često kaže, ima puno prednosti, ali i mana. Prednost je da da se možeš registrovati maltene odmah, registracija te košta 80 KM, sve bude gotovo za jedan dan, knjigovodstvo je mnogo jeftinije i jednostavnije i cijene se kreću od nekih 50 KM mjesečno pa nadalje, zavisno od obima posla. Mana je što si po pitanju poslova sa inostranstvom jako ograničen, iako se to polako mijenja. Mana je to što, ukoliko se desi nešto zbog čega te ljudi mogu tužiti, ti odgovaraš cjelokupnom svojom imovinom. Ali pošten čovjek ne otvara firmu s namjerom da ga neko tuži i da se zlopati po sudovima i zbog toga je ovo je često najbolja opcija. I ja sam tako odlučio da budem samostalni preduzetnik i blagoizvoleo sam upriličiti jednu posjetu Odjeljenju za privredu Opštine Čelinac i pokupiti potrebne papire za registraciju.

Ali ne bih ja ovdje pisao blog da sve ide tako lako.

Uskoro sam preko jednog knjigodstvenog biroa shvatio da izdavači ne mogu da se registruju kao samostalni preduzetnici. Ima ih i takvih, nije da nema, nađu ljudi načina da mimoiđu neke zabrane, ali u najvećem broju slučajeva jednostavno ne možeš tako da se registruješ. Tajna se krije u članu 8 Zakona o izdavaštvu, koji kaže: „Izdavač je dužan da se registruje, a registracija se vrši u nadležnom sudu, uz dokaze o ispunjenosti kadrovskih, prostornih i materijalnih uslova za obavljanje izdavačke djelatnosti.“

U prevodu, to znači samo jedno, da se moraš registrovati kao društvo sa ograničenom odgovornošću, jer se oni registruju u sudu, a preduzetnici u opštini. To je mnogo skuplja i zajebanija varijanta, duže traje, moraš ići preko notara, knjigovodstvo je tri-četiri puta skuplje i košta obično od 150 KM mjesečno pa naviše. Ali u slučaju društva sa ograničenom odgovornošću kada dođe do maloprije spomenutih sporova, ti odgovaraš imovinom firme i do visine svog osnivačkog uloga i miran si. Zato se valjda i zove društvo sa ograničenom odgovornošću. (O drugim oblicima privrednog organizovanja kao što su ortačka, komanditna i akcionarska društva nećemo ovdje pričati, ali reći ću samo da sam silom prilika i sa svim tim morao da se upoznam.)

Bilo bi ovdje nepravedno da ne kažem kako je naša divna država, koja je inače toliko toga uspjela da zakomplikuje i sjebe, ipak uspjela da donese neke olakšice pri registraciji privrednih društava. Jedna od tih olakšica je da možeš registrovati d.o.o. sa samo jednom markom osnivačkog kapitala. Prije bez 2.500 KM nisi mogao ni prići sudu. Pa i ti famozni notari, na koje svi bjesne da poštenom narodu otimaju krvavo zarađene pare, olakšali su u mnogome rad sudova, ubrzali registraciju društava i ako si ti jedini vlasnik i osnivaš firmu sa 1 KM kapitala sav proces kod notara možeš završiti za pola sata i košta, ako se dobro sjećam, 36 KM.

To što se moram registrovati kao d.o.o. uzrokovalo mi je masu nekih dilema i nepoznanica u vezi sa knjigovodstvom, procedurama registracije, porezima, taksama i boga ti pitaj čim sve ne. Prije svega, zanimalo me je koje sve parafiskalne namete moram da plaćam. Poreze i doprinose sam nekako skontao, ali šta je sa onim silnim taksama, komunalnim, republičkim i svim onim koje moraš da plaćaš ako se baviš nekom određenom djelatnošću. Nerviralo me je što kod nas ne postoji objedinjen registar tih parafiskalnih nameta pa da odmah znaš koliko će te koštati jednom kad kreneš u to. Ali nema, iako je premijerka još prije par godina obećala da će to da se napravi.

Kod nas ljudi obično očekuju od knjigovođe da im razriješe sve ove nepoznanice, ali problem je što često ni knjigovođe ne znaju jer su zauzeti radom samo s jednim tipom firmi i nisu upoznati sa svim onim što neke druge djelatnosti nose. Ja sam išao od jednog do drugog knjigovođe i pitao koliko će to sve da me košta, ali su mi obično govorili: „Ma to neće puno, imaš komunalnu i republičku i to ti je to.“ Mene je interesovala tačna cifra za djelatnosti koje sam izabrao, jer je „ne košta puno“ relativan pojam i svakome znači nešto drugo.

Nisam mogao da shvatim zašto je tolika misterija doći do spiska svih nameta koji te očekuju. Moj drug Srđo, koji vodi svoju porodičnu štampariju, rekao mi je jednom pola u šali, a pola u zbilji: „To obično saznaš onda kad ti inspektor dođe i kaže da moraš da platiš to i to.“ Zakoni se mijenjaju, podzakonski akti se mijenjaju, a to ponekad promakne knjigovođama. Dešava se da se nešto više ne mora platiti ili mora manje, a da inspektor i dalje insistira na tome jer ni on nije upratio promjenu. U suštini, država je jedan ogromni mehanizam gdje komunikacija između određenih organa kao da ne postoji i to sve se obično prelomi preko leđa onih koji to najmanje zaslužuju.

Nisu ni knjigovođe krive što ne znaju odgovor na baš sva pitanja. To, na kraju krajeva, i nije njihov posao. Kod nas se često desi da u knjigovodstvenim biroima rade jedna ili dvije tete i vode dosta kafića, prodavnica i sličnih radnji, ali nemaju, na primjer, nijednu proizvodnu firmu. Da ne spominjem to što niko, ali baš niko nema pojma kako stvari stoje sa izdavaštvom i šta tu sve treba da se radi. Zbog svakodnevne opterećenosti poslom oni nisu u stanju da redovno prate sve moguće izmjene i dopune zakona na svim poljima koja tebe mogu zanimati, već se drže onoga što najviše rade. I to je sasvim prirodno.

Srećom, postoje ljudi koji znaju kako da čovjek nađe svoj kroz prašumu često suprotstavljenih propisa.

U trenutku kad sam već počeo da kriziram jedna prijateljica mi je preporučila da kontaktiram konsultantsku firmu ConsultIn. Oni se bave poslovnim i pravnim savjetovanjem, ali rade i knjigovodstvo, materijalno, finansijsko, kadrovsko… Poenta je da budu one-stop-shop, da na jednoj adresi možeš da završiš sve i da imaš kompletnu paletu usluga na raspolaganju. Tu sam prvo razgovarao sa advokatom Milanom Maleševićem i on mi je tokom nekoliko dugih i sadržajnih telefonskih poziva i mejlova razjasnio mnogo toga što nikako nisam uspijevao sam da provalim.

Osjetio sam se malo bolje.

Ostale su neke nepoznanice u vezi sa taksama i porezima i on mi je preporučio da je bolje o tome da popričam sa direktorom Srđanom Praštalom. Sjetio sam se tada da sam se jednom prilikom i sam zadesio u ConsultInu kao prevodilac jednoj italijanskoj delegaciji koja je kod nas otvarala firmu i iznenadio sam se brzinom i preciznošću odgovora koje je Srđan davao na svako postavljeno pitanje. Ubrzo sam dogovorio sastanak sa Srđanom i tu sam za sat vremena saznao više nego za šest mjeseci raspitivanja na raznim stranama. Prašuma propisa je odjednom postala malo pitomija.

Osjetio sam ogromno olakšanje.

Vidio sam put pred sobom.

Vidio sam da neću biti sam u svemu i shvatio da ja mogu to da iznesem.

Najveće komplikacije će tek da uslijede, ali sad sam bar znao u kojem pravcu treba da idem.

Dodaj komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Style switcher RESET
Body styles
Color scheme
Background pattern