Razgovor s prevodiocem: VOKI ERCEG

Početkom mjeseca jula stiže nam knjiga Džejmsa Džojsa „Đakomo Džojs”, u prevodu Vokija Ercega. Rukopis je nastajao u Trstu, tokom završavanja „Portreta umetnika u mladosti” i počinjanja sa radom na „Uliksu”. Izdanje koje spremamo propraćeno je predgovorom, kao i vrlo iscrpnim napomenama u formi prevodiočevog dnevnika. Zato smo ovaj put, u nadi da ćete pronaći za sebe nešto zanimljivo i/ili inspirativno, odlučili proćaskati s prevodiocem. U nastavku pročitajte šta je to sve Voki Erceg podijelio s nama.

Koja je tvoja lična motivacija za prevođenje Džojsa i, uzgred, zašto baš Džojs?

Nisam siguran da je ta reč — motivacija — najsrećnija, jer pripada psihološkom, a inspiracija, jer postoji i prevodilačka inspiracija,  uvek je nešto više.

Kažeš u predgovoru da je ovo pvo integralno izdanje „Đakoma Džojsa”. Kako je došlo do tog dogovora s Imprimaturom?

Đakoma Džojsa kod nas je prvi preveo Antun Šoljan, desetak godina nakon Elmanovog integralnog izdanja. Mislim da postoji više prevoda na srpski, za jedan znam, čitao sam ga, objavljen je u novosadskim Poljima (ali kada, nisam siguran); međutim, svi ti prevodi bili su, da tako kažem, informativni, moj predlog izdavaču sastojao se u tome da, koliko je to tehnički bilo mogućno, prenesmo sve te, kako sam ih nazvao, vizuelne tišine, praznine između fragmenata — što je, smatraju pojedini komentatori, omaž Malarmovoj poemi Bačene kocke nikada neće poništiti sluaj.

Boris je čitao i objavio (u časopisu Talas) moj esej Šaptavi klavirkod sablasnih napeva; to je zapravo poduži komentar o iskustvu prevođenja Džojsove, pa i ovom prilikom treba naglasiti, svite songova, jer Džojs je kao kakav moderni trubadur sanjario da komponuje muziku na te stihove i da ih izvodi; ta svita, moglo bi se reći nastala je u Džojsovom sluhu. Nikola Živanović, Bojan Belić i Ante Stamać preveli su Kamernu muziku, ali smatram da povodom Džojsove prve knjige ipak — nije sve rečeno i da je ta polemika danas dosta akutuelna. Prevodioci uglavnom prate standardno izdanje sa rasporedom songova koji je Džejmsu Džojsu predložio njegov brat, Stanislaus Džojs. Za mene je izazov da prevedem (mada je srećnija reč: prepevam) Kamernu muziku prema Džojsovom rasporedu — ali za to je potrebno jedno drugo prevodilačko vreme.

Kroz predgovor i poseban odjeljak „Prevodiočev dnevnik” čitalac ima priliku zaviriti u proces samog prevođenja. Uostalom, vidiljivi su mu/joj i resursi kojima si se koristio u toku prevođenja. Da li je to bila jedna od namjera „Prevodiočevog dnevnika”?

Prevodilac sanja o jednom izdanju Đakoma Džojsa bez predgovora, pogovora, bez bilo kakavih spoljnih uticaja: da čitalac sam uspustavi red u haosu teksta.

Đakomo Džojs je na srpski jezik već preveden; šta je to što ovo izdanje može ponuditi čitaocu? Zašto je Džojs načelno uvijek aktuelan?

U predgovoru sam izneo mišljenje da će čitalac neizostavno poželeti da ima ovu knjigu na policama svoje biblioteke — Đakomo Džojs, iako neobjavljen tokom piščeva života, privlači, osećam to, više čitalaca nego Kamerna muzika, spram koje je i sam Džojs bio ambivalentan i Pomes Penyeach; štaviše, Ezra Paund, je za stihove potonje knjige, rekao da treba da se nalaze ili u foto-albumu ili među stranicama Biblije. Istina, ovo mišljenje Ezre Paunda treba shvatiti ipak kao posledicu sve većeg nezadovoljstva prijateljstvom sa Džejmsom Džojsom.

Džojs je, pred kraj života, poželeo da objavi nešto kratko, jednostavno, svedeno; Ričard Elman se pita da li je Džojs mislio na Đakoma Džojsa?!

Kako čitalac zna da je pred njim dobar prevod?

“Male književnosti, mali jezici” zaista treba da neguju svoje prevodioce, mi smo ih imali (ali koliko smo ih negovali?): od Dragiše Stanojevića, Stanislava Vinavera, Kolje Mićevića i kada pričamo o Džojsu treba spomenuti Zorana Paunovića. Prevođenje je još uvek jedna od mogućnih budućnosti poezije.

Kakav je tvoj odnos prema prevođenju uopšte? Šta se prevodom dobija i gubi?

Kolja Mićević, čiju sam rečenicu upravo citirao, kaže da je demon skribomanije — one pesničke — najopasniji; možebiti da se bavim prevođenjem poezije, jer i Đakomo Džojs pripada više pesničkom, nego proznom, da bih i sam napravio otklon od pisanja poezije.

Za mene lično: čitanje, prevođenje (a okušao sam se i kao urednik i kao priređivač) — sve je to pokušaj da bolje pišem, kada stvarnost urla i kada se osećam odveć praznim da pišem, prevođenje mi pruža — čak i — utehu; ono što Danilo Kiš naziva književni kalfa: da se nauči književni zanat.

Razgovarala: Marija Pejić

Voki Erceg

Voki Erceg (Banjaluka, 1986), odrastao je na otoku Korčula. Objavio je zbirku pripovedaka “Senka”. Autor je kratkometražnog, dokumenatno-eksperimentalnog filma “Priča u tri slike”. Priprema zbirku kratkih priča: “Vinjete; varijante, varijacije”. Prevodi sa engleskog jezika.

Gdje pronaći knjigu?

Knjiga Đakomo Džojs dostupna je u okviru pretprodaje, koja traje dvije sedmice, na našoj internet knjižari od 3. jula. Ovo je prvi naslov iz serije knjiga koje će se isključivo moći naručiti preko našeg sajta.