Opis
Priča koju želim da ispričam govori o jednom užasnom zločinu. I njena najveća tragedija je, kako bi rekao Kiš, upravo u tome što je istinita. Ne radi se, dakle, o plodu moje bolesne mašte, već o stvarnim događajima. Priča počinje u proljeće dvije hiljade i pete, mnogo godina nakon što se sam zločin desio i u tim trenucima ja ne znam ništa o njemu. Počinje, baš kao u svim lošim romanima, jednim telefonskim pozivom.
Stevo Grabovac // Poslije zabave
Prošao sam pored još uvek živog čoveka, koji je napola virio iz unakaženog auta, i zastao – sada već nekako naviknut na stravičan prizor – uverivši se kako baš ništa ne mogu učiniti da mu pomognem. Čovek je bio sav slomljen i stenjao je glasno i grubo. Krkljao je i sa svakim dahom na usta su mu navirali mehurići krvi. Bilo mi je savršeno jasno šta ga čeka, ali on to nije shvatao i zato sam s velikim sažaljenjem pomislio na ništavnost čovekovog života na zemlji. Nisam mislio da je to što ćemo svi umreti bila velika šteta, već mi je bilo žao što mi u tom trenutku nije mogao ispričati šta sanja, baš kao što ni ja njemu nisam mogao saopštiti šta se dešava na javi.
Denis Džonson // Isusov sin
Tvrdim da je umetnost paralelnih univerzuma ili antiumetnost sačinjena interakcijom antimaterije – ili kako god da, sofisticirano ili banalno, nazovemo umetnost koja je mogla postojati, ali sticajem najšireg spektra okolnosti ne postoji – najveća riznica kulturnog blaga. I to nije nikakav misaoni eksperiment, nikakav veleslalom frontalnog korteksa, već jedna sasvim primitivna implikacija, gotovo očiglednost. U buretu nesagledivih dimenzija, pod najvećim kamenom za kupus koji um može zamisliti talože se neprebrojiva umetnička dela koja nisu ugledala svetlo dana jer umetnici nisu imali resursa da ih stvore ili, češće, sasvim obični ljudi nisu mogli da se pretvore u umetnike. Svi oni su morali da se potčine oportunitetnom trošku umetnosti; da dirinče, rade dosadne poslove, ratuju za hirove osionih vladara, za milostinju stvaraju prozaiku umesto da doprinose dubinom svog emotivnog i analitičkog bića. No, jedna od nametljivijih životnih istina je da uvek postoji neki oportunitetni trošak; ne može guzica u isto vreme i na tronožac i na klozetsku školjku sa termičkom daskom.
Vasilije Glomazić // Antiklimaks
Ocjene
Nema ocjena još uvijek.