Hartvorm

Opis

„Cele zime bio sam bez daha, uopšte bez daha za svakodnevni život. Pomenuo sam to jednom Marini, čiji se razvod privodio kraju, a ona je uradila jedino što je mogla da uradi – stavila je dlanove na moje obraze, poljubila me.

Ali bio sam bez posla i bio sam bez ritma, bez ritma čitave zime. Tražio sam nešto za šta ću da se uhvatim u tom raskoraku. I tako sam se vratio iza šanka. Sredinom januara pokupio sam dve noći nedeljno u baru iznad bioskopa u Evanstonu, na raskrsnici Mejpl i Dejvis. Bar je imao te ogromne prozore, od poda do plafona, i bila je mećava to veče, mećava preko raskrsnice i preko celog grada i semafor je sijao crveno sve vreme u svom tom snegu. Nije bilo nikog na ulicama, nijednog auta na raskrsnici, osim moje džete zatrpane snegom. Stajao sam kraj prozora, stavio sam ruku u džep, pritisnuo dugme na ključu – zasijali su farovi preko snega. To je bio sav mir koji sam imao i nemam šta više da kažem o tome. Do kraja večeri niko nije došao u bar i skoro dva sata vozio sam kući posle ponoći, kroz sav taj sneg i grad.

To je to, rekao sam, završio sam sa tim. Više nisam bio sav u tome, nisam bio uopšte. Te dve smene, imao sam ih u kostima i Marina je i to veče rekla da dam otkaz ako mi se već ne radi.

Sledećeg jutra sam se probudio, seo sam u auto, otišao u Milvoki. Išao sam gradom, tražio mesto za sebe, negde da stanem. Brejdi ulica, video sam ljude, crne ljude, tapkaju pognutih glava duž zaleđenih trotoara. Sneg kraj puta. Korak po korak, a ja nemam kuda. Stajao sam razbacan po ćoškovima grada, slikao sam mesta za Marinu. Izloge, kamene crkve, stakla banaka, dimnjake. Stajao sam ispred Pabst palate i imao sam led pod nogama. Travnjak je bio zaleđen a zemlja crna, na njoj nakupljene gomile snega i znam ostaće tu sve dok je zime, i držim aparat u ruci a metal aparata je već leden, trudim se da uslikam tu palatu za Marinu, ali čitav grad čini sliku prljavom i čovek ne može napraviti sliku pod tim lošim svetlom.

Milju dalje, dok prelazim ulicu, neko stavlja kaznu za parking ispod mog brisača. Neko mi izvlači ulicu i sneg pod nogama. Nisam jeo ništa od Čikaga i imam taj bol u glavi, kad se vratim do auta i uzmem tu kaznu u ruke i sednem da je čitam, gledam šta sam uradio, a auto se ljulja i ljulja i ljulja na vetru te ulice što vodi ka jezeru; vetar zviždi linijama, a ljudi tapkaju po ledu s druge strane stakla – ja imam to u glavi i imam muku, jednu muku u stomaku i u sebi, imam to još od jutros, još od septembra. Pravi od čoveka atol; voda svuda okolo.”

Vodič kroz nestajanje