Opis
SVET IPAK PRIPADA MUŠKARCIMA
Ja sam žena. Jednostavno rečeno.
Gledati u mene je greh –
moram da budem pokrivena.
Čuti moj glas je iskušenje
kome morate da se oduprete.
Zločin je da mislim
i zato mi je zabranjeno da se školujem.
Treba sve da istrpim
i tiho umrem, bez pogovora.
Tek tada ću biti primljena u carstvo nebesko
gde ću gola ležati na mramornom oblaku
hraniti pravedne muškarce sočnim grožđem
točiti im vino iz zlatnih bokala
i šaputati im ljubavne pesme.
Šole Volpi, Savremene iranske pesnikinje
ZA SOFI, KOJA ĆE 2000. GODINE KRENUTI U PRVI RAZRED
Nimalo svetla igračka
ovaj svet koji ti ostavljamo.
Čak je i omot
pocepan, trake
prošarane masnim mrljama i iskrivljene.
Ipak, to je sve što imamo.
Pričekaj malo pre
nego što je podigneš. Prouči
njene ogrebotine, kako
na pojedinim mestima svetluca. Sada
zavoli to što dodiruješ
i dodirivaćeš promišljeno.
Neka svet, u tvojim rukama,
vremenom zasija. Spavaj
slatkim snom i
uvek se budi zadivljena
planinama i šumama,
zelenog pogleda i svilenkastog obraza –
draga Sofi,
najmanji feniksu.
Rita Dav, U autobusu sa Rozom Parks
EURIDIKA GOVORI
Kako ću te prepoznati u svetu mrtvih?
Kako ćemo pronaći jedno drugo?
Živeli smo toliko dugo na Zemlji
naš nebeski svod posut stvarnim zvezdama,
smena plime i oseke u našem zalivu –
kako ćemo se izboriti sa usamljenošću mita?
Dok prolazimo pokraj kanala ispunjenih daktilima,
pored čamdžije čija stopala pomno pratimo
na obali reke pisanoj i ispisivanoj
poput elegije, epa, epode.
Sećaš li se hladnih zima našeg ovozemaljskog postojanja?
Plinski rešo je goreo plavičastim cvetovima.
Mraz se neumoljivo, podmuklo spuštao.
Sumrak je večno trajao
i niko nije morao da zapisuje,
ponavlja ili pamti, nikada nije,
niti će,
jednostavnu melodiju prepoznavanja,
da zabeleži kako sam stajala na prozoru –
brežuljci su svuda unaokolo tamneli, i izgovarala,
dok je senka postajala korak
a kabanica promicala između uličnih svetiljki
Svuda bih te prepoznala.
Evan Boland, Žena bez domovine
Recenzije
Još nema recenzija.