Presovane uspomene pripovedane u prvom licu smenjuju se s tvrdim odmicanjem od (o)se\u0107anja u pri\u010dama o tre\u0107em. Obojene i zgrejane dijalektom, ustvarno\u0161njene toponimima, pri\u010de se oslanjaju na preciznost kojom pripoveda\u010dica trebi bele\u0161ke od informacija. Tako su i sujeverje i demencija i seksualno nasilje i (ne)sloga u porodici prikazani s istom pa\u017enjom, istim pa\u017eljivim izostavljanjem svega \u0161to bi vrata i prozore za ju\u017eine otvorilo \u0161irom.<\/p>\n
Preduvod pozajmljen od Davida Albaharija zaziva pisanje radi zaboravljanja, a Milka Kolund\u017ei\u0107 u svojijem<\/em> uvodu ka\u017ee \u201epostalo je jasno da treba zapisati sve\u201d. Treba zapisati sve, ali nije sve zapisano. \u201eKamenite pri\u010de\u02ee sastoje se iz detalja odvaljenih od prolaznosti. Ne donose katarzu, ne daruju zaborav, dovode do ivice nelagode i \u010ditaju se nasamo i ne jutrom. Prole\u0107na ki\u0161a koja \u201ekao da ne pada\u201d mo\u017ee se sravniti sa efektom ove zbirke \u2014 re\u010di i ono izme\u0111u upijaju se u ko\u017eu i \u010dini se da nismo ni \u010ditali, da je mimo oka postala deo nas.<\/p>\n <\/p>\n Katarina Kosti\u0107<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":" U ovoj zbirci nalazi se 28 kratkih pri\u010da uglavnom o sudbini \u017eena tokom nekoliko generacija jedne dalmatinske porodice. To su kratke, ali emocijama nabijene pri\u010de, \u010dvrste unutra\u0161nje strukture s obiljem dijalekatskih izraza koji samo dodatno poja\u010davaju njihovu slikovitost i izra\u017eajnost. Iako kratke, ove pri\u010de su u stanju mnogo \u0161ta da ka\u017eu, ne samo onim \u0161to je napisano ve\u0107 i onim \u0161to se jasno naslu\u0107uje izme\u0111u redova. Prvih 25 strana knjige mo\u017eete pro\u010ditati ovdje<\/strong><\/a>.<\/p>\n