Lomarkova je, inače, vatreni zastupnik darvinizma, ali Šalanski se i tu poigrala. Prevashodno njenim prezimenom, koje nije ništa drugo do izvrnuta varijanta prezimena Lamark – Darvinovog prethodnika i, uslovno rečeno, konkurenta. Botaničara koji je dao prvu teoriju evolucije, popularno objašnjenu na primeru žirafa (u knjizi ga koristi i profesorka Lomark). Zašto žirafe imaju dugačke vratove? Pošto su brstile lišće sa drveća, bilo ga je sve manje na nižim granama, pa su morale da se istežu kako bi ga dohvatile sa viših. Intenzivno korišćenje vratnih mišića dovelo je do izduženja vrata, što se nasleđivalo u potomstvu i postalo karakteristika vrste. Ovo su naučnici vremenom opovrgli, ali upravo verovanje u tu teoriju najbolje ilustruje našu glavnu junakinju – ona iskreno smatra da se apsolutno sve i jedino može postići vrednim radom. Da je on smisao svega. Njeno utočište i uporište, njena kula vešto zidana godinama, iz koje bukvalno ne sme da izađe ni za mikromilimetar. Jer, bude li izašla, bude li se pomerila, dovela svoje stavove u pitanje, napredovala, cela konstrukcija sručiće se kao kula od karata. 

 Ostaće samo jedna krhka i ogoljena Inge, bez puževe kućice i kornjačinog oklopa, goluždravi ptić koji je odrastao uz ledenu majku, što je za posledicu imalo zidanje takve kule i pravljenje oklopa. Reprodukovanje hladnoće kao naučenog modela ponašanja, zagrtanje u biologiju, disciplinu i rad. Lomarkovu najbolje opisuje omiljena joj maksima – “razvoj je samo izraz nesavršenosti”. 

Inge je bila ponosna na sebe jer je preživela i opstala u svetu za koji je, ako se izuzme otac, verovala da je ne voli. Prirodna selekcija, najjači opstaju. I taj model prenela je na svoju kćerku, duboko ubeđena da je time čeliči. Podrazumevalo se da ljudi moraju da budu jaki, da se slabost u svetu predatora ne toleriše. Zato Inge ne pomaže kćerki kad ova postaje žrtva vršnjačkog zlostavljanja (izvanredna i potresna scena u učionici kada Klaudija puzi ka njoj grcajući “mama”, dok se mama izmiče šokirana jer je kćerka u učionici doživljava kao majku, a ne kao profesorku). Naravno da Lomarkova ovu scenu nije zaboravila i naravno da ju je ona grizla i kad je dete otišlo u Ameriku, bez namere da se vrati. To, međutim, neće promeniti njeno držanje ni kad se sretne sa novim slučajem zlostavljanja u razredu.

Lik Inge Lomark najbolje je profilisan ženski lik još od famozne Janjine Dušejko iz “Vuci svoje ralo po kostima mrtvih” Olge Tokarčuk. Jako sam se iznenadila kada sam na pomenutoj književnoj večeri čula da je knjiga na Goodreads-u prošla ne baš sjajno jer se čitaocima nije dopala glavna junakinja kao hladna i zla. Što se mene tiče, ovo je dokaz koliko je briljantan lik izgradila Šalanska. Toliko briljantan da izaziva burne (negativne) emocije kod čitalaca.

Ja, ipak, tražim amnestiju za nju, iako je ona za sebe ne traži. Da, ona jeste hladna i kruta, nikakav pedagog i sa manjkom empatije. Ali sve je to rezultat majčine hladnoće u detinjstvu. Emotivno osakaćena ličnost, zbog odlazaka sa ocem u prirodu, zavoleće iskreno samo floru i faunu. Kad otac iznenada umre, mada mlada, potpuno će osedeti. Za razliku od mnogih autora, koji bi od toga izgradili pravu dramu i pobrali bar malo empatije za Lomarkovu, Šalanski ne igra na tako jevtine emocije. 

Ona te stvari saopštava kao uzgred, bez ikakvog naboja, hladno, baš tako kakav je i njen lik. Samim tim je inteligentno crta i senči.

Isto tako, Lomarkova izgleda hladno i poluzainteresovano i kada joj kćerka pošalje fotografiju sa venčanja u Americi, za koje roditelji prethodno nisu znali. Ali ona nije ni hladna, ni nezainteresovana. Nesrećna je i kćerka joj nedostaje, no naučena je da se sa udarcima stoički miri, da izdrži sve na nogama. Ne ume da pokaže emocije, pa je spremna i da joj ne budu uzvraćene. Voli svoje dete, ali problem je što to zna samo ona, ali ne i dete. 

Koliko je Inge Lomark željna ljubavi, iako sve takve pokušaje unapred odbija, najbolje pokazuju simpatije prema devojčici Eriki iz spornog razreda, koje su čitaoci, čini mi se, pogrešno protumačili potisnutom homoseksualnom prirodom nastavnice. Erika je dete koje živi u šumi, a šuma Inge podseća na sopstveno detinjstvo i oca. 

Ali Judit Šalanski to ni u jednom trenutku neće decidno reći, čak će zavarati tragove, kao što u romanu malo toga direktno govori o tome zašto je njen lik takav kakav jeste. O njemu više govore naznake, sve ono što je ne rečeno, već prećutano. Govori i, kako ga je prevoditeljka nazvala, stakato ritam pripovedanja, uz rečenice koje se nižu kao misli, bez predikata.

I da, valja još reći, iako suštinski knjiga o usamljenosti, prolaznosti i otuđenju, “Žirafin vrat” je prepun humora, mahom crnog, koji se očituje u usputnim opaskama tipa “čovek je letimična pojava na bazi proteina”, ili “sin Bernburgove uopšte nije bio toliko lep. Više uspomena na lepe časove”. Tu je i legendarna tabela koju na početku godine profesorka pravi o novim učenicima, unapred ih svrstavajući, shodno svojim predrasudama, u određene tipove i proričući im nimalo svetlu budućnost. Ali te karakterizacije, iako surove i grube, mame osmeh: “Ravnomerno lice, visoko čelo, počupane obrve i izraz lica tup kao balvan. Opsesivna nega krzna.” Ili “Neupadljiva kao korov”. 

Knjiga Judit Šalanski vrlo je pažljivo i birano opremljena i prelomljena. Ona izgleda baš onako kako su nekada izgledali udžbenici biologije u Istočnoj Nemačkoj, u kojoj je Lomarkova odrastala. Pored crteža iz biljnog i životinjskog sveta, u desnom gornjem uglu na svakoj strani je najvažniji pojam iz te “lekcije”, odnosno suština onoga o čemu je reč. Npr. kada pominje svoju visokorizičnu trudnoću jer je Klaudija Rh pozitivna, a ona Rh negativna (o ovome govori takođe bez ikakvog patosa, opet uzgred), u uglu je pojam “krvna grupa”.

Baš kao što izokola daje skrivene odrednice za dešifrovanje karaktera glavne junakinje, isto tako indirektno, Šalanski slika otuđenje bilo kroz priču o odnosu Lomarkove sa mužem, bilo kroz figuru komšije. Posebno je upečatljiva storija o čoveku koji je doživeo u gradskom prevozu moždani udar i vozio se poluživ punih 12 sati, a da niko nije primetio. Kada je autobus stigao u garažu, bilo je već kasno.

Vrlo sam opsežno analizirala ovu knjigu i glavni lik upravo zato što sam se osetila pozvanom (shodno Jergovićevom uverenju da knjige pripadaju čitaocima koji ih vole) da je branim. Šalanski piše i, kao grafički dizajner po profesiji, oprema knjige beskrajno inteligentno i maštovito. Zato vas pozivam da zaronite u njen svet koji traži promišljanje i igru – ona veruje u imaginaciju svog čitaoca.

Odličan prevod Tijana Tropin, ilustracije Judit Šalanski i Damir Omić, koji je zaslužan i za dizajn korica. Izdavaču @imprimatur.ba čestitke na ovom odličnom izdanju!

CITAT (za one koji nisu izgubili strpljenje, tek da “omirišete” divan stil)

“Još pre rođenja, već u majčinoj utrobi moramo da preživimo sve to, tri koma sedam miliona godina, čitavo mukotrpno nastajanje čoveka za devet meseci. Sav taj balast sakriven u našim kostima. Mi smo krpež, zbir svih prethodnih delova, privremeno rešenje koje funkcioniše nadvoje-natroje, puno izlišnih odlika. Vučemo prošlost za sobom. Ona nas čini time što jesmo, i treba s njom biti načisto. Život nije borba, nego teret. Mora se nositi. Koliko se može. Zadatak od prvog daha. Kao ljudsko biće, uvek smo na poslu. Nikad se ne umire od bolesti, već od prošlosti. Prošlosti koja nas nije pripremila za ovu sadašnjost.”

Vojislava Crnjanski Spasojević

Kako doći do knjige?

Knjigu možete pronaći kako na našem sajtu, tako i u odabranim knjižarama s kojima sarađujemo u BiH i Srbiji.

The post Vojislava Crnjanski Spasojević: Žirafin vrat, Judit Šalanski appeared first on Imprimatur.