Priča ponedjeljkom: Tišina

28/03/2022 u kategoriji Blog 0

Tišina // Milka Kolundžić

OD CRKVE SVETOGA Jovana do groblja bilo je jedva stotinjak metara. Kolona se kretala sporo i u tišini. Ne zbog onog klapca koji je išâ ispred svih i čvrsto zagrlio krst. Svaki par nogu koji je pravio korake radio je to kao da ga tjeraju u nešta šta mu se ne mili. Bio je stariji čovjek, pokojnik, i nije bilo razloga da se ne čuju barem one uobičajene – „dosta je i poživio” ili „dobro je kada ide po redu”. Svi su ćutali i čekali onaj tren kada će svemu ovome okrenuti leđa.

***

Mate njena mu je, još prije nego šta su mu je dali, rekla:
– Ima ona nešta, ono, da kažem – svoje. Hoće noć da je prevari. Oči otvorene, a spava. Ne budi je, ne razgovaraj s njome kada tako krene, ne dodiruj je, ne vraćaj je nazad. Sve će ona sama. Kada stane – doći će joj. Samo budi uz nju ili – ako ne možeš – zakračunaj vrata i prozore da nema kud. I onda će se vratiti sama. Samo je moraš čuvati, čuješ li me? I ćaća joj je tako, pa je ljepo poživio…

***

Često je noću ustajao za njom, pratio je niz dugački hodnik, pa niz skale, preko avlije i do puta. Tu bi zastala i bez riječi pogledala oko sebe. Vedro nebo, mjesečina baca snopove svjetla po krovovima kuća i kroz zašporkana okna, a ona u bijeloj košulji, bosa, stoji.
– Srećo moja, ’ajmo kući. – izgovorio bi molećivo, jedva šapatom, najtiše šta je mogao, i ona bi se okrenula i pronašla svoje korake nazad do postelje. Jutrom je ustajala bez i najmanje predstave o šetnji prethodne noći. On je nije podsjećao.

***

Okružili su ognjište i čekali kada će mašicama razgrnuti ostatke žara i pepeo. Ona je obavljala svoje, a onda je vatrenu kuću ispunio miris pečene – pice.
– Ajme majko, šta je to ljepo! – kikotale su dvi’ mlađe. Starija je kod drugih provala i gledala kako se pravi, ali oni su to pekli u ’lektričnom šporetu.
Kada je čula kako šta ide, rekla im je da će i oni to peći, ali pod pekom, i da će biti inšpecija prste da poližeš! I bila je u pravu. Prst debelo krušno tijesto bilo je prekriveno bogato svime onim šta su našli u kužini – izgnječeni pamidor, sira svake vele, listovi tanko nasječenoga pršuta, pancete i suvoga vrata, i skorup. Pica je bila skorom prečnika peke. Stāli su i gledali kako po njoj cvrče one masnoće.
Njemu se brk smijao. Nije dala da nešto ne zna ili ne može. Ako djeca ’oće picu, napraviće. Ma – izmisliće je! A ovo je bilo bolje od svega kupljenoga i tuđeg i djeca su joj se svaki put divila. Majka vaje zna najbolje!
Napunio je drob i ispio čašu vina. Nikad nije pio kao njegovi, samo čašu uz ručak i večeru. Vanka je led štipâ za obraze. Zaronio je pod biljac i zaspâ.
Probudio ga je snažan tresak i iskočio je isti tren iz postelje. Nije zatvorio škure. Obišâ je djecu, pokrio i’, namjestio škure i vratio se leći. I tek tad je primijetio da je nema. U krevetu, vanka, oko kuće, do ceste – nigdje. Prebacio je gunj preko ramena i krenuo po selu. Nigdje je nije bilo. Stâ je u mjestu, pa odjurio do gusterne. Zatvorena, katanac na mjestu. Odahnuo je. Zašao je po kućama i budio redom ljude. Niko je nije vidio ni čuo. Roj baterijskih lampi popalio se u bijeloj noći i rasuo u pravcu polja. Njeno ime je odjekivalo dragom, odbijalo se o stijenje i nestalo.

***

Od Crkve Svetoga Jovana do groblja bilo je jedva stotinjak metara. Kolona se kretala sporo i u tišini…