Dobro došli!
Telefon: +387 66 916 202
Priča ponedjeljkom: Mesečeva biblioteka

Mesečeva biblioteka // Srđan Sekulić

Šetao sam, zapravo, lutao po toj velelepnoj građevini koja je bila sva u lavirintima. Ljudi koji su tamo proveli čitav svoj životni vek radeći, i
dan-danas nisu poznavali neke kutove te zgrade. Pošto sam imao na raspolaganju dosta slobodnog vremena do sledećeg predavanja, odlučio sam da procunjam. Intuicija me je vodila ka liftu, u koji sam ušao i pritisnuo taster za peti, tj. poslednji sprat. Lift je bio mesto u kojem je čovek mogao da
se sagleda. Presliša sebe. Meni je to bilo potrebno. Gledao sam se u ogledalu. Čudan osećaj me je obuzimao. Dok se stara kutija tromo podizala ka odrednici, u mom odrazu na staklu, sa desne strane, sevnula je seda svetlost kao delić neke puzle i primorala me da u nelagodnosti napustim lift.
„Opeeet ta prazninaaaa”, odzvanjalo mi je u glavi. Peti sprat je izgledao sumorno. Nije bilo žive duše. Nekoliko učionica-kancelarija, jedan WC,
koji je bio zaključan, i nekakav mali međusprat, koji je bio pod potpunim mrakom. Dugo sam se premišljao da li da se vratim dole među ljude, ali me
je neka nepojmljiva znatiželja naterala da proverim šta se tamo skriva i gde vodi taj međusprat. Nesigurnim korakom pentrao sam se uz stepenice i pratio put koji me je vodio do jedne ogromne zastakljene prostorije. Na samom početku nisam mogao da razaznam čemu služi ta prostorija i šta se nalazi u njoj. Prišao sam par koraka bliže i tada se slika razjasnila. Tamo se nalazila gomila knjiga. Shvatio sam da je to biblioteka, ali sam zaključio da niko ne radi u njoj, delovala je kao napuštena antikvarnica.
„Možda se tu nalaze neke knjige i rukopisi koji bi mi mogli zatrebati”, prolazila je misao kroz moju glavu.
Voleo sam stare knjige i to me je gonilo da istražim dalje, zapravo voleo sam sve knjige i provodio puno vremena čitajući. Drugi su mislili da sam usamljeni čudak, ali ja nisam bio sam, bio sam s knjigama.
„Sagledavanje-preslišavanje”, koje je verovatno izazvao onaj stari, tromi lift, prekinula je muzika. To me je štrecnulo.
Zar je tamo bilo nekoga?
Sada se pojavio i blagi strah. Svaki put kada bih osetio spoj radoznalosti i straha, prsti bi mi postajali beživotno ledeni. Znak da nisu oduzeti bio je osećaj sličan bockanju iglica ispod noktiju. Iz biblioteke-antikvarnice je lagano, kao sablasni dim ispod vrata, klizila Betovenova „Mesečeva sonata”. Prijala je uvetu, opijala. Bio je to zov u svet knjiga. Prišao sam vratima, otvorio ih i muzika je postajala sve jasnija i lepša. Zadivljen, obreo sam se u gotovo bleštavoj prostoriji punoj polica koje su sadržale naslove koje nikada pre nisam video. Imao sam osećaj da lebdim. Moje noge nisu dodirivale tlo.
„Ko jeeee?”, začuo se glas sa kraja ove predivne prostorije.
U tom trenutku shvatam da sam ipak koračao, pošto su mi se noge oduzele od straha. Prosuo sam se po parketu uz glasan jauk. Dok sam pokušavao da se saberem (izgleda da sam prilikom pada okrznuo jednu policu), ogromna knjiga (posle toga, po otoku sam shvatio da je bila tvrdih korica) pala mi je na glavu. Upao sam u duboki mrak.
Dubok glas me doziva, vraća mi se snaga u rukama i nogama. Pokušavam da otvorim oči. Trepavice kao da su slepljene. Prilika me prska hladnom vodom. Ono se smeje, sve ovo mu je zanimljivo. U sledećem trenutku uspevam da razaznam pol mog spasioca. Muško je. Bledo lice, zelene oči sa crvenkastim beonjačama, popucali kapilari. Imao je plavu kratku kosu. Govori mi da sam u nesvesti dobrih dva sata. Hvata me panika. Ne volim da kasnim na predavanja. Nikada nisam kasnio, bio sam savestan student. Polako se pridižem i počinjemo po mene mučan ali ipak nezaobilazan razgovor. Shvatam da moj sagovornik ima veoma prijatan glas koji bih mogao da slušam satima, ali ja sam žurio. Priča kako radi u ovoj biblioteci već 26 godina. Kako mu je to ceo život. Nema prijatelje, ali voli društvo i drago mu je što ima priliku da me upozna. Zagledao sam mu se u lice i tada kao da me je nešto preseklo. On je bio mlad. Mojih godina.
Samo mu je leva obrva (njegova desna), bila seda i oko nje sam zapazio bore. Imao je čudan zadah iz usta. Oblio me je znoj. Bio sam uplašen bez razloga. Štaviše, bio je prijatan. Kao i svaki obični smrtnik, počeo je sa jadanjem.
Govori mi kako nije spavao gotovo godinu dana. Ima problema sa nesanicom i stalno pije lekove. Kaže da je zbog toga i zaposlen u ovoj biblioteci koja poseduje neke veoma retke knjige, čak neke unikatne. Niko od njega ne bi bolje čuvao sve te knjige: retko spava, gotovo nikada, nema prijatelje, a gaji veliku ljubav prema knjigama. Što smo više razgovarali, ja sam shvatao da je ovaj čovek-dečko poseban. Toliko toga je znao. Crpio je mudrost iz svih ti knjiga koje su mu bile na raspolaganju. Recitovao je poeziju na stranim jezicima, znao napamet „Fausta” na nemačkom.
„Boje me se. Studenti, čak i profesori. Ovde bi mogli da pročitaju toliko tajni koje bi im otvorile mnoga vrata i nedoumice, ali oni ne dolaze”, govorio je.
Postali smo prijatelji. Prijalo je društvo obojici. Bili smo slični na neki način, imali ista interesovanja. Teme za razgovor bile su neiscrpne, vreme je prolazio, a ja nisam ni shvatao da sam danima na ovom čudnom mestu i da prestajem spavati. Nisam osećao potrebu za hranom, vodom i snom.
Tada sam ga zapitao o Bogu i religiji… U tom trenutku njegovo lice se promenilo. Konturne linije počele su da se uvijaju i krive, preobražuju. Video sam sebe. Kao da sam gledao u ogledalu svoje lice, koje je na neki način bilo čudno i iskrivljeno. I onda je njegova seda obrva sevnula. Izgubio sam svest. Glas u akustičnom prostoru nije prestajao da zvoni. Iz dubine mog uma odzvanjalo je ime „Mefistofeleeeees, Mefistofeleeeees”. Uz veliku muku otvorio sam oči. Bio sam u amfiteatru na predavanju. Profesorica je pričala o „Faustu”. Razočaran, želeo sam opet da zaspim i budem u prisustvu čoveka-dečka sa sedom obrvom. Želeo sam odgovor na
moje pitanje o Bogu i religiji! Tužno sam gledao kroz prozor prema ulici. Sve je bilo tako normalno. Lišće je opadalo, devojke su prolazile. Jedan obični jesenji dan. A onda se tačno tamo kuda su prolazile one devojke, pojavio On, u crnom kaputu i plave kose.
Mefistofeles.

Gdje pronaći priču Mesečeva biblioteka?

Priča Mesečeva biblioteka nalazi se u zbirci Ostavinska rasprava Anastasa Kona. Knjigu možete naručiti preko naše internet knjižare ili pronaći u odabranim knjižarama.

Iz medija:

Nezavisne: Srđan Sekulić za “Nezavisne”: Uvek ću pisati i poeziju i prozu

Knjiga:

Dodaj komentar