Priča ponedjeljkom: Dine

14/03/2022 u kategoriji Blog 0

Dine // Pavle Aleksić

Sedeli smo na vrhu dine iscrpljeni Ohajom.
Videli smo jezero Mičigen kao večno crno, crno i danju, kao baru katrana iz fabrika duž jezera i na zapadu izviruju svetla Čikaga a talasi ih dave ispod horizonta.
Nije bilo nikog osim nas.
Oduvek sam hteo da vidim Čikago odavde noću.
Dok smo se penjali uz dinu bio sam bez daha, govorio sam joj o tom mestu kakvim ga pamtim iz vremena kad sam tek došao u Ameriku.
Tamo gde je sada mrak, na vrhu susedne dine, bila je kula i sada u tom mraku ne znam da li je još uvek tu. Malo niz plažu bili su tuševi i zabarikadirana sladoledžinica sa drvenim pločama na prozorima; bila je zima onda a sada smo umorni za plaže. Sada je kraj leta i idemo u Čikago. Čikago, stotine ogledala u mraku jezera, neboderi i krovovi. I pre Čikaga vide se fabrike i dimovi, i nazad, preko Indijane i dalje u mraku Mičigena, fabrike duž čitave obale. Leti ljudi bez mora dolaze i slikaju se u kupaćim kostimima i nameštaju sebe tako da se iza ne vide dimnjaci.
„Sigurna sam da je lepše danju”, rekla je.
Ovde smo zbog mene i nema nikog više i vreme je pogrešno. Sva su svetla pogašena.
Prošli smo kroz sva ta mesta posle Montreala i Mejna, kroz Portland i Boston, Bafalo i Iri i Toledo, ušli smo u Indijanu i pao je mrak, i sada je mrak i umorna je, kaže mi: „Ajmo. Skoro smo u Čikagu”, kaže: „Tu smo, skoro smo stigli.” Povlači mi ruku niz pesak, niz dinu, telefoni nam obasjavaju put nazad do kola na praznom parkingu.
Zaspaće čim izađemo na auto-put. Zaspaće pre Čikaga.
„Eto, sad znamo da ne dolazimo ovde”, kaže pre nego što sklopi oči.