Ana Bolava: Borba sa samim sobom ne završi uvek pobedom

Fotografija: Sára Chalupová

Razgovarala: Milka Kovačević

Kada sam 2012. upisivala Filološki fakultet, upisala sam ga sa željom da se jednog dana bavim, između ostalog, književnim prevođenjem. Odabir češkog jezika je prilikom svakog upoznavanja bio praćen pitanjem „A što baš češki?“ i sve do treće godine ni sama nisam imala odgovor na ovo pitanje. Zapravo, želela sam da upišem skandinavistiku i bavim se norveškim jezikom, ali kockice su se složile u pravcu ovog zapadnoslovenskog jezika. Do odgovora na ovo pitanje koje me i dan-danas ponekad sačeka u nekom prikrajku došla sam na trećoj godini studija kada sam dobila priliku da boravim u Češkoj tri meseca na razmeni studenata u malom gradu u blizini Praga – Pardubicama. Tada sam dobila priliku da slušam veći broj predavanja iz oblasti češke književnosti i da prvi put napišem nekoliko radova na češkom jeziku o određenim književnim delima. Nakon toga počela sam da prevodim poeziju sa češkog i shvatila da je češka književnost, pogotovo ona koja pripada savremenom stvaralaštvu, jedan predivan i meni do tada nepoznat svet. Po završetku studija, za prevod odlomka romana Karela Veselog sam dobila međunarodnu nagradu za prevođenje i imala sam priliku u Pragu da provedem nekoliko dana i upoznam autora čiji sam tekst prevela. Tom prilikom, na savet organizatora i određenih profesora-bohemista koje sam upoznala, kupila sam nekoliko knjiga savremene češke književnosti među kojima se nalazio Anin roman „Ka dnu“. U tom trenutku nisam znala da je to nastavak njenog prvenca „U mraku“, a svega nekoliko meseci kasnije dobiću priliku da baš taj prvenac prevodim.

Susret sa romanom „U mraku“ je za mene bio veliki izazov jer je upravo taj roman prvo obimno prozno delo koje sam prevela. Kada se jedan mlad prevodilac susretne sa dvesta strana proze koju treba da dočara čitaocima s Balkana, pored osećaja sreće, oseća i određenu dozu straha. Postoji odgovornost da ne izneverim autora, čitaoce, radnju, glavnu junakinju, a zatim izdavača i sebe. Ovaj roman je priča o unutrašnjim borbama, utehi, životu, trajanju, zaboravu i smrti. Upravo zbog širokog spektra emocija koje je mlada autorka uspela narativom da predstavi na gotovo poetski način ova knjiga je i više od izazova. Put do sebe. Upoznavanje sebe. Pripitomljavanje mraka.

Sada, više od godinu dana kasnije, srećna sam što sam imala priliku da prva prevedem knjigu Ane Bolave sa češkog na srpski jezik. Dok ovo pišem, raduje me činjenica što će čitaoci s Balkana uskoro imati priliku da čitaju i njen drugi roman koji se delom nadovezuje na roman „U mraku“. Za one koji su čitali Anin roman, za one koji će tek da ga čitaju i za sve one koji žele bliže da upoznaju Anu, postavila sam joj nekoliko pitanja o njenom stvaralaštvu, autorima koje voli i prirodi o kojoj toliko nežno piše.

Fotografija: Michal Šula

Koliko ste imali godina kada ste počeli da pišete? Sećate li se svojih početaka?

Pisanje je počelo da me zanima kada sam imala otprilike dvanaest godina. Tada je moj omiljeni žanr bio horor, a što sam više čitala to sam više imala želju da napišem nešto svoje. Dugo su to bile strašne priče, a kasnije i pesme. Nerado sam drugima pokazivala svoje tekstove, a kamoli negde objavljivala. Stidela sam se. Svoj prvi roman „U mraku“ izdala sam tek nakon tridesete godine.

Koji su vaši omiljeni autori? Postoji li knjiga bliska vašem srcu kojoj se rado vraćate?

Stalno sam u potrazi za svojim omiljenim knjigama i još uvek ih ne pronalazim. Pratim savremene češke autore, ali volim i pisce 19. veka, na primer, Karla Vaclava Rajsa. Studirala sam bohemistiku na Filozofskom fakultetu, u to vreme je spisak obrađivanih autora bio dugačak. Mene je najviše zanimala psihološka proza (Jan Čep). A kada želim da se podsetim vremena svog odrastanja, pročitam ponovo rana dela Stivena Kinga.

Šta za vas lično predstavlja pisanje?

Pisanje je prilika da stvoriš drugi svet i da ga kontrolišeš. U ovom trenutku, to je sastavni deo mog života. To je istovremeno i borba sa samim sobom koja se ne završi uvek pobedom. To razume svako ko nešto stvara i želi da rezultat bude savršen.

Kako biste definisali šta je to briga o duši?

Briga o duši dolazi na red kad nešto nije u redu. Kada čovek oseća strah i anksioznost. Nešto se dešava i potrebno je da pronađe poreklo tog nemira. Često bude kasno zato što ljudi obično rešavaju samo fizičku bol, ne i psihičku. Duša je jedna velika bašta koja kontroliše i našu fizičku stranu.

Od momenta kad se rodi čovek ima potrebu da bude u blizini prirode. Mislite li da je priroda najbolji prijatelj čoveka pogotovo sada kada je svet oko nas pun ekstroverta?

Meni je priroda važna još od detinjstva. Ranije sam živela na selu i poprilično nisam bila svesna svoje okoline. Bilo je potpuno prirodno ići do škole putem pored rekle, po podne s decom trčati napolju, voziti bicikl. U velikom gradu to nije moguće, a to shvatite tek kad izgubite priliku da budete u prirodi. Dobro je pronaći kompromis. Čuvati prirodu nadohvat ruke kada se na vas sruči divlji i nepregledni svet odraslih ljudi. 

Imate li u planu sledeću knjigu?

Imam u glavi dva romana na kojima bih u budućnosti htela da radim. Priče su svuda oko nas. Radnje stvaraju susedi, porodica, vesti s televizije ili priroda oko nas. Dovoljno je sve to samo posmatrati i ne prestajati tome se čuditi. Posle toga je jednostavno nemoguće ne pisati.

Imate li neku poruku za čitaoce s Balkana?

Volela bih da moje priče dotaknu i čitaoce s Balkana. Sudbine ljudi su iste u svim zemljama, samo se pomalo okruženja razlikuju. Odnosi sa susedima mogu biti jednako napeti svuda u Evropi, ali i u Japanu i Kanadi zato što smo svuda svi obični ljudi. Na mnogo stvari ne može da se utiče, ne mogu se promeniti i zato samo preostaje da o njima pišemo. A zatim i čitamo.